Svetska zdravstvena organizacija (SZO) je na dan 10. maja 2002. godine pokrenula globalnu inicijativu za obeležavanje međunarodnog dana fizičke aktivnosti sa ciljem podizanja svesti celokupne svetske javnosti o značaji u važnosti redovne fizičke aktivnosti u očuvanju i unapređenju dobrog zdravlja i blagostanja. Cilj je da se na taj dan ohrabre i podstaknu članovi mnogih zajednica na zajedničku fizičku aktivnost, na organizovanje i osmišljavanje brojnih akcija koje će promovisati “kretanje” kao važan put do dobrog zdravlja. Modernizacija, nove tehnologije i urbanizacija donele su i nove rizike savremenom čoveku, a to je “sedanterni način života” ili nedovoljno fizičke aktivnosti i povećanje gojaznosti.

Neaktivne osobe manje od 10% dnevnog utroška energije troše na fizičku aktivnost. Istraživanja brojnih zemalja ukazuju na visoke stope fizičke neaktivnosti koje idu i preko 50% u mnogim zemljama. U Srbiji više od polovine odraslog stanovništva (59,3%) slobodno vreme provodi uz TV, a tek četvrtina (25,5%) vežba 3 puta nedeljno. Globalno posmatrano gojaznost je u svetu zastupljena kod 10-60% odraslog stanovništva. U razvijenim zemljama Evrope oko 25% odraslog stanovništva je gojazno. Istraživanja pokazuju da je gojaznost i predgojaznost kod adolescenata uzrasta 12-17 godina utrostručena u poslednjih 25 godina. U Srbiji je svaka peta odrasla osoba gojazna (18,3%), a svaka treća sa predgojaznošću (36,2%). Gojazno je i sve više dece – oko 10% uzrasta 7-11 godina. Sedanterni način života je nezavisan faktor rizika za kardiovaskularne bolesti (bolesti srca i krvnih sudova), osteoporozu (nedostatak kalciijuma u kostima) i neke vrste malignih bolesti (npr. rak debelog creva). Brojna istraživanja su pokazala pozitivne efekte redovnih fizičkih aktivnosti na zdravlje: prevencija oboljenja srca, šećerne bolesti, kolorektalnog karcinoma (rak debelog creva), depresije i gojaznosti.

Dobro su poznati i pozitivni efekti fizičke aktivnosti na regulaciju krvnog pritiska – umerena fizička aktivnost dovodi do smanjenja povišenog krvnog pritiska. Pozitivan efekat postoji i kod regulacije nivoa masnoća u krvi – fizička aktivnost dovodi do pada masnoća u krvi i povećanja „dobrog holesterola – HDL”. Fizičkom aktivnošću jačamo svoj srčani mišić, povećavamo udarni i minutni volumen svog srca, bogatimo kapilarnu mrežu (naše ćelije se „bogato hrane” jer je cirkulacija odlična), a stvara se i manje naslaga na zidovima krvnih sudova. Fizičkom aktivnosšću jačamo i naša pluća, povećavamo disajni volumen i bogatimo alveolarnu mrežu (kapacitet pluća). Fizička aktivnost jača naše kosti i celi skelet, a ima i blagotovrno delovanje na naše mentalno zdravlje i ukupno dobro rasoploženje. Tiso je još u XVII veku rekao: ”Vežbanje može da zameni ili pomogne dejstvo mnogih lekova, ali ni jedan lek ne može da zameni dejstvo kretanja.”

Izvor: akademijazakme.edu.rs

Priredio: Bojan Todorović III-4

Zvuk je po prirodi sastavni deo svakodnevnog života i deo čovekovog okruženja. Javlja se kao pratilac mnogih životnih aktivnosti i njegovo prisustvo je evidentno gotovo u svim sferama ljudske aktivnosti.

Zvuk ne mora biti glasan da bi nas uznemiravao (pod koji škripi, oštećenja na tonskim zapisima, “nemilosrdno” kapljanje vode i sl.). Nepoželjnost i neprijatnost su često u funkciji vremena kada se zvuk pojavljuje (noć ili dan). Zvuk može da nanese štetu ili čak izazove i razaranje određenih struktura (zvučni udar). Po definiciji, svaki zvuk, bez obzira na njegov intenzitet, koji nas ometa u nekim našim aktivnostima, ili nam smeta na bilo koji način, predstavlja buku.

Buka u životnoj sredini, ili kako se veoma često zove - komunalna buka, definiše se kao buka koju stvaraju svi izvori buke koji se javljaju u čovekovom okruženju.

Glavni izvori komunalne buke koji se svakodnevno sreću u čovekovom okruženju uključuju:

• Izvore buke na otvorenom prostoru;
• Izvore buke u zatvorenom prostoru.

Izvori komunalne buke na otvorenom prostoru mogu se dalje podeliti na sledeće grupe:

• Saobraćaj (drumski, železnički i avionski);
• Građevinske mašine koje se koriste pri izvođenju javnih radova;
• Industrija;
• Mašine za kućnu upotrebu (kosačica, motorna testera i sl.);
• Mašine i vozila za komunalno održavanje;
• Sportske aktivnosti, koncerti, zabavni parkovi, alarmi;

Izvori komunalne buke u zatvorenom prostoru mogu se podeliti na sledeće grupe:

• Kućni aparati (usisivač, fen za kosu, veš mašina i sl.);
• Ventilacioni sistemi i klima uređaji, pumpne stanice, trafostanice;
• Uređaji za muzičku reprodukciju;
• Žurke.

Neki od nabrojanih izvora buke u zatvorenom prostoru mogu se pojaviti i kao izvori buke na otvorenom prostoru. Buka u životnoj sredini je svetski problem. Način borbe protiv buke u velikoj meri zavisi od kulture, ekonomije, politike. Ne postoji sigurna procena, na svetskom nivou, o uticaju buke na životnu sredinu kao ni o ceni tog uticaja.

Neke okvirne procene je dala European Unions´s Green Paper on Future Noise Policy (1996) i one kažu da:

• 20% populacije (oko 80 mil.) je izloženo neprihvatljivom nivou buke koji uzrokuje nedostatak sna, uznemirenost i druge nepovoljne zdravstvene efekte;
• dodatnih 170 mil. živi u zonama gde nivoi buke izazivaju stalno ometanje tokom dana;
• procena je da komunalna buka košta Zajednicu od 0,2% do 2% bruto nacionalnog dohotka.

Građani, pre svega u razvijenim zemljama, veoma jasno prepoznaju problem i ukazuju na buku kao glavni činilac koji kritično opterećuje populaciju.

Zašto merimo jačinu zvuka / buke?

Merenja daju tačno određenu veličinu koja opisuje i rangira zvuk – to je neophodno kod unapređenja zaštite od buke, akustike stambenih zgrada, muzičkih i bioskopskih dvorana, izrade kvalitetnijih zvučnika i sl.

• Merenja nam omogućavaju preciznu, naučnu analizu ometajućih zvukova; intezitet ometanja zavisi od osobe do osobe (zavisno od psiholoških i fizioloških razlika između osoba).
• Jasno nam definišu kada zvuk može da izazove oštećenja – omogućava nam preduzimanje određenih zaštitnih mera.
• Konačno, merenja i analize zvuka su snažan dijagnostički alat u procesu sniženja buke – na aerodromima, autoputevima, u industrijskim pogonima i sl.
• To je alat koji nam može pomoći da unapredimo kvalitet života.

Izvor: akademijazakme.edu.rs

Priredio: Bojan Todorović III-4

Životna sredina, čovekova okolina ili okolina predstavlja sve ono što nas okružuje, odnosno sve ono sa čime je direktno ili indirektno povezana čovekova životna i proizvodna aktivnost. Prirodna sredina predstavlja blizak pojam pri čemu ovde ne moraju biti prisutne aktivnosti čoveka niti čovek mora imati direktnih uticaja. Ipak, u pogledu tehnološkog napretka, razvoja industrije i sve većeg uticaja čoveka na globalnom nivou na prirodu i ekosisteme granica izmedu ova dva termina postaje sve nejasnija. Tokom svojih aktivnosti, koje mogu biti urbanizacija ili eksploatacija, čovek menja prirodno okruženje i to često tako što narušava prirodnu okolinu. Izgradnjom hidrocentrala i akumulacija, sečom šuma, pošumljavanjem, eksploatacijom mineralnih sirovina, stvaranjem deponija, emisijom gasova, nuklearnim probama i dr., čovek utice na promenu čitavih područja. Kao rezultat čovekovih aktivnosti dolazi do promena ili narušavanja ekosistema i klimatskih promena na lokalnom i globalnom nivou.

Životna sredina se može posmatrati kao petokomponentni sistem koji čine:

• atmosfera
• hidrosfera
• litosfera
• zemljište
• organizmi

Svaki od ovih elemenata povezan je jedan sa drugim ali se radi lakšeg registrovanja i praćenja promena oni posmatraju odvojeno.

ODRŽIVI RAZVOJ:

Kreatori ekonomskog i društvenog razvoja na globalnom i lokalnom nivou, danas se trude da reše dva naizgled suprotstavljena problema: zahtev za kvalitetnijim životom i zahtev za zaštitom životne sredine. Intenzivan privredni razvoj često dovodi do narušavanja ravnoteže u prostoru i izaziva konflikte izmedu različitih interesnih grupa. Zbog toga je neophodno naći načine i modele da se razvoj ostvaruje bez degradiranja ili iscrpljivanja onih resursa na kojima isti i počiva. U prošlosti su ekonomski faktori često dobijali primat nad životnom sredinom. Sa ekspanzijom industrijske revolucije u drugoj polovini 19. veka, kada je životna sredina bila ugrožena kao nikada ranije, pojavile su se prve ozbiljnije ideje o njenoj zaštiti. Pojam održivog razvoja prvi put se pominje još davne 1713. godine u vezi sa održavanjem šuma. Odnosi se na meru u kojoj su pošumljavanje novim sadnicama i seča šume u direktnoj zavisnosti, što znači da se sme poseći samo onoliko stabala koliko je novih sadnica zasađeno. Ovaj ekološki princip može se primeniti na različita prirodna bogatstva i ekološke sisteme. Radi se o odnosu prema prirodnim bogatstvima koji je orijentisan ka budućnosti. Godine 1983. od strane UN formirana je Svetska komisija za životnu sredinu i razvoj (World Commission on Environment and Development - WCED) - "Bruntlendova komisija". Komisija je 1987. godine objavila izveštaj "Naša zajednička budućnost" (Our Common Future) u kome se razvoj prvi put definiše ne kao samo ekonomska kategorija, već i humana, a pre svega ekološki održiva kategorija. Izveštaj ukazuje na dalekosežne posledice koje na životnu sredinu mogu imati nekontrolisani ekonomski i populacioni rast i na potrebu definisanja i primene koncepta održivog razvoja. Održivi razvoj je definisan kao: "razvoj koji zadovoljava potrebe sadašnjice, a istovremeno ne ugrožava mogućnost budućih generacija da zadovolje svoje potrebe". Ova definicija je i danas široko prihvaćena.

Izvor: akademijazakme.edu.rs

Priredio: Bojan Todorović III-4